Braća Jelić podrazumevaju vrednost veću od pola veka istrajnosti i poštenja u izboru koji nikad ne garantuje trajanje. Njihov rokenrol dokazuje da muzika nije ogledalo okrenuto samo uspehu već prizma kroz koju se stvarne važnosti prelamaju u dodatna osećanja.
YU grupa je prošla celom dužinom rokenrol lavirinta i pokazala da čovek nikad nije sam kad voli ono što radi. Pritom sačuvana skromnost verifikuje mudrost života: svirati znači ponovo voleti.
Ima priča starija od jubileja. Krajem pedesetih u dom Jelića stiže prva akustična gitara koja braću Žiku, Radeta i Dragog izaziva da se uključe u rokenrol. To je početak sage o osnivačima i čuvarima najstarije aktivne domaće rok grupe. Ubrzo njihovi zajednički Alasi drže prvu igranku u Zemunu. Kasnije se razdvajaju i sviraju u Albatrosima, Beduinima i Džentlmenima. Rade će vremenom odustati, a Žika i Dragi 1970. sa Bokom Bogdanovićem i Mivetom Okrugićem osnivaju grupu sa kojom će, uz brojne divne muzičare u postavi, obeležiti jedno vreme i više od jedne zemlje. Krug će se zatvoriti kad im se pridruži sinovac Petar i nastavi ono što je njegov otac Rade davno započeo.
Svirajući muziku u maniru svetskih uzora, baziranu na riznici domaćeg folklora, YU grupa je prva ponudila zvuk umnogome karakterističan za ovo podneblje. Inicijatori su onoga što će se nazvati “jugo-rok”. Koncertnom i diskografskom aktivnošću demonstrirali su obrazac aspirantima željnim publike i uspeha. Svojim primerom bili su vesnik svega što će uslediti pojavom Bijelog dugmeta. Teško da bi bez njihovog zvuka (Muzika je dobra ako dobro zvuči!) drski sarajevski student filozofije imao petlju da se upusti u “pastirski rok”. Pristupom i pesmama doprineli su popularizaciji ovdašnjeg roka, zauvek privukavši deo tada stasavajuće generacije čiji se roditelji u potpunosti nisu mogli snaći u procesu prilagođavanja iz ruralne u urbanu sredinu.
Ako je grupi druge, treće Jugoslavije i svih novonastalih država nešto mana onda je to naglašeno poštenje. Bili su i ostali čestiti. I uprkos okolnostima nisu se odrekli imena. Ali… to je već sudbina…
Mnogo od mojih najluđih dečačkih maštarija ostvarilo se uz braću Jelić. Što je valjalo doživeti u rokenrolu, lično sam proživeo uz YU grupu. Kao vlasnik magarećih godina prekidao sam utakmice na igralištu X beogradske na Brdu dok se Pelagićevom spuštao Dragi sa gitarom u plastičnoj futroli. Uvlačio se u čajanke u Topčiderskoj noći da čujem Radeta kao basistu Beduina. Okušao se godinu kasnije kao organizator angažovanjem Žikinih Džentlmena da tu sviraju. Gađao Dragog nogom stolice što je pred samu Gitarijadu prebegom u Siluete izdao Beduine. Bio u Sinagogi kad je YU grupa krštena. Organizovao snimanje „Opusa br 1“ i „None“ u studiju VI Radio Beograda. Priredio im debi koncert u beogradskom Dadovu. Zajedno išli na prvi Boom festival u Ljubljanu. Za deset minuta ispisao osam stihova za pesmu „Kosovski božuri“. Putovao kao njihov gost na prvu ikad organizovanu rok turneju po Bugarskoj. Prisustvovao nastupu u legendarnom londonskom „Marquee“ klubu. Jedan od malobrojnih slušalaca četiri snimka iz CBS studija koji nikad nisu objavljeni. Sa Žikom, Dragim i Rašom bio zavejan usred Alpa u IVM kombiju bez grejanja. Neuspešno ih podgovarao da uzmu mladog Lazu Ristovskog u postavu. Besprizorni svat na njihovim svadbama. Počastvovan pisanjem prigodnog teksta za omot albuma „YU zlato“. Priređivač nastupa gde je srušeno pola partera hale Pinki i nastao foto koji krasi omot albuma „Dođite na šou“ Parnog valjka. Tugovao kad im je požar uništio opremu. Srećan što ih i moja deca zavolela bez ikakvog nagovaranja. Po šok sobama Žiku tražio posle udesa. Prisustvovao proslavama svih jubileja. Ponosan da sam dočekao pet decenija te uzorne karijere bez bele zastave. Bilo je i besprizornosti koje nisu za pisanje. Ipak smo zapali u godine…
Jedan mudrac je tvrdio kako su Bitlsi imali pravo pevajući “Can’t Buy Me Love”. Jer se ljubav kao i poštovanje ne kupuje. To se zaslužuje… Divno je što postoje ljubavi koje ni posle toliko godina nisu za penziju. Ni udaljavanje.
Izvor: blic.rs
